"Srpče, gledaj u sunce dok ti oči ne pobele!" Danica (8) preživela ustaški pakao: Držali su nas gole na vreloj zemlji, a majci naredili jezivu stvar!
Jedno od najmračnijih mesta stradanja u Drugom svetskom ratu bio je ustaški logorski sistem Jasenovac - najbrutalnije stratište na okupiranom jugoslovenskom prostoru, gde je ubijeno na desetine hiljada Srba, Jevreja, Roma i antifašista, uz ekstremno okrutne metode mučenja.
U tom paklu našla se i Danica Praštalo iz Banjaluke, koja je kao osmogodišnja devojcica zajedno sa majkom, bratom Miloradom (6) i sestrama Milicom (2) i Ljubicom (4) dospela u logor, gde je detinjstvo prestalo da postoji onog trenutka kada su se vrata logora zatvorila za njima.
Glad je bila stalna, strah svakodnevan, a smrt prisutna na svakom koraku. Deca su odvajana od majki, porodice su razbijane bez ikakvog objašnjenja, a preživljavanje je zavisilo od trenutka, sreće i puke slučajnosti.
Danica, kao najstarije dete u porodici, pokušavala je da zaštiti mlađe sestre i brata, ali nije mogla biti jača od ustaške brutalnosti.
Posebno potresan deo njenog svedočenja odnosi se na ono što preživeli nazivaju "jasenovačko sunčanje". U jednoj od scena koje je opisala, deca su bila primorana da legnu na vrelu zemlju, potpuno gola, izložena podnevnom suncu bez ikakve zaštite.
Ustaše su ih terale da gledaju pravo u sunce, dok su im glave nasilno podizane svaki put kada bi pokušali da skrenu pogled ili zažmure. Reči koje je tada čula ostale su zauvek urezane u pamćenju: "Srpče, gledaj u sunce dok ti oči ne pobele."
Njena majka, slomljena i iscrpljena, bila je prinuđena da drži kišobran iznad zločinca, po naređenju, dok su joj sopstvena deca ležala na zemlji pored nje.
"Srpska ku*vo, drži ovaj kišobran da ne pocrnim.", seća se Danica ustaše kako viče njenoj majci dok drži čeličnu šipku.
Druga deca i žene bili su primorani da gledaju ovaj prizor, nemoćni da bilo šta učine, dok se pred njima odvijalo mučenje koje je prelazilo granice ljudske izdržljivosti. Majke su bile svesne da je ovo samo početak, i da isti horor čeka i njihovu decu.
- Moju mater dve žene pridržavaju, da ne padne. Kako joj je bilo ne mogu ni da zamislim. Četvero dece u mukama. Kako li je to njeno srce izdržalo?! Kako nije puklo, kako nije umrla - ne znam. Ali - izdržala je, gledajući te muke - ispričala je Danica.
Svaki pokušaj pokreta, plača ili otpora bio je kažnjavan.
- Žene su držale svoju decu, a ustaše su ih terale da gledaju i rekli da ako neko dete zagalami, ono je sledeće.
Cela scena trajala je dovoljno dugo da ostavi posledice koje se ne brišu iz pamćenja.
Nakon nekoliko meseci provedenih u logorskom sistemu, Danica i njen brat Milorad odvojeni su od majke i sestara i poslati u različite porodice. Ona je završila u hrvatskoj porodici, gde je živela pod imenom Danena i bila prisilno pokatoličena, potpuno odsečena od svog identiteta.
Njena majka Anđa, koja je preživela prinudni rad u Nemačkoj, po povratku je godinama tragala za decom.
Umrla je, a da nije uspela da povrati, pa ni da vidi svoju najmlađu ćerku.
Od osmoro članova Daničine porodice, samo četvoro su se vratili kuci.
Priča Danice Praštalo ostaje kao svedočenje o jednom od najtežih oblika stradanja i genocida nad Srbima u NDH, ali i kao podsetnik na sudbine dece čije je detinjstvo zauvek ostalo u logorskoj prašini Jasenovca.